Tekstovi iz drugih brojeva >>>
Iz biltena broj 41... juli-avgust 2007.
RAZGOVOR SA ...
Đorđe Stefanović
Pomoćnik Gradskog sekretara za socijalnu i dečiju zaštitu
Pogledi: Za početak razgovora, recite nam nešto više o sebi i otkuda takozvani "južnjački temperament" u Sremu?
Đorđe Stefanović:Rođen sam u Zemunu, gde su mi rođeni i roditelji, i dede i babe, i zato se ja osećam kao Zemunac, nikada za sebe nisam rekao da sam Beograđanin. Svi su mi iz Zemuna osim jedne babe, koja je poreklom iz Petrovaradina i koja ima malo nemačke krvi i to će vam možda objasniti neke crte mog karaktera. Tu sam završio školu, gimnaziju, počeo da igram fudbal u Galenici, a posle u Zemunu, pa Zvezdi, čak i profesionalno. Završio fakultet, oženio se, stekao porodicu i eto - ceo radni vek i život proveo u Zemunu.
Južnjački temperament… Kazaću vam: Zemun je jug u odnosu na Bačku, tako da južnjački temperament imam i zbog toga.
Pogledi: Imate dugogodišnje iskustvo sa raznim Organizacijama, koje se bave socijalnim problemima. Pre su to bile boračke, a sad su invalidske. Kakve su razlike i da li se išta promenilo u samom pristupu problema?
Đorđe Stefanović: Što se tiče ovih organizacija koje se bave socijalnim problemima, ja sam se bavio i još uvek bavim boračkim i ovim, tzv. socio-humanitarnim organizacijama. Razlike među tim organizacijama postoje. Postoje zbog samog članstva, jer je ono različito u tim organizacijama, ali ima i nešto što im je zajedničko i što je po meni najvažnije - a to je da su rukovodstva i u jednim i u drugim organizacijama uglavnom doživotna. To su ljudi koji su se, zbog toga što su na čelu tih organizacija više nego što bi, po mom mišljenju trebalo da budu, potpuno otuđili od svog članstva. Ne zastupaju ni interese tih ljudi zbog kojih su na čelu tih organizacija, nego svoje interese i iz toga proističe puno problema. Inače, socio-humanitarne organizacije, po meni, pa i u neku ruku i boračke, ne bi trebalo da budu obična udruženja građana, već bi trebalo da imaju neki poseban status. Nije isto, dozvolićete, udruženje "Orka", koja vodi brigu o domaćim životinjama i neko udruženje koje se bavi pitanjima osoba sa invaliditetom. Po prirodi stvari, to su različite stvari i društvo posebnu pažnju mora da posveti ovim organizacijama, jer ima za to interes. Većina stvari je uređena zakonom, ali jako puno stvari koje život znače za osobe sa invaliditetom ne mogu da budu baš decidno uređene zakonom i tu je prostor za takozvane nevladine organizacije, odnosno udruženja građana, koja u domenu usluga mogu da pruže puno, puno toga, ukoliko postoji želja za tim.
Pogledi: Trenutno ste pomoćnik Gradskog sekretara za socijalnu i dečiju zaštitu, gde se izdvajaju ne mala sredstva iz budžeta grada. S obzirom na to da je u pitanju široka lepeza problema i potreba, da li se uvek uspevaju pravilno rasporediti ta sredstva, odnosno narodski rečeno - vodi li se računa da niko ne bude zakinut?
Đorđe Stefanović: Moj trenutni položaj je rad u Gradskom sekretarijatu gde sam zadužen za resor boračko - invalidske zaštite i do kraja prošle godine vodio sam i socijalno - humanitarne organizacije. Što se tiče izdvajanja sredstava, Grad vodi određenu socijalnu politiku koja je nastavak jedne državne socijalne politike i u okviru te socijalne politike mi imamo taj jedan segment u kome finansiramo upravo ono što sam malopre pričao i ovaj deo nevladinog sektora u domenu u kome država to ne može svojom regulativom da pokrije. Država ide na finansijsku pomoć, na socijalnu pomoć, na novčana davanja, a ono što je domen usluga, što je vaša potreba za prevozom, za komunikacijom, za vašim svakodnevnim životom, znači razne vrste usluga, sportske aktivnosti, kulturne potrebe, itd. To treba da ostane u domenu vaših udruženja, vaših organizacija i to će Grad, a i Republika da prepozna ukoliko je dobro, ukoliko je to nešto što pokriva ono što ne može Država da pokrije, da isfinansira i da plati. Mislim da je tu najveća uloga nevladinih organizacija.
Pogledi: Jedno pravno-logično pitanje… Kako to mogu biti nevladine organizacije kad ih Vlada, odnosno Država finansira?
Đorđe Stefanović: Ovo vaše pitanje je logično i potpuno na mestu. Upravo ih iz tih razloga finansira Vlada. Evo kako je to regulisano npr. u Engleskoj. Vlada ima Ministarstvo za socijalnu zaštitu, koje ima do 9 ljudi, za kompletnu socijalnu zaštitu: negu OSI, negu dece ometene u razvoju, razne zdravstvene usluge, usluge za neke druge osobe koje su u stanju socijalne potrbe. Jednostavno se radi preko nevladinih organizacija, koje tamo imaju viševekovnu tradiciju volonterskih organizacija. Imate jednu organizaciju koja je krovna organizacija za sve NVO organizacije i koja ima svoj pregovarački tim koji sa Vladom Škotske pregovara o tome koje će se socijalne porebe građana finansirati. Vlada samo prati referentsku listu NVO. Da li su pare koje je Država odvojila za OSI potrošene stvarno za OSI, da li su OSI zadovoljne uslugom koju su dobile od tih NVO organizacija i tako ide u krug. NVO organizacije koje evaluacijom pokažu da su opravdale dobijena sredstva, da su one kvalitetne, da dobro rade posao, da pogađaju probleme i rešavaju ih, i dalje konkurišu i dobijaju nova sredstva, a ukoliko nisu dobre, one dolaze na crnu referentsku listu - zloupotrebili ste novce koje smo dali za OSI, e više od Države nećete dobiti. I to je prosto, da je prosto uvredljivo za vas, a za nas opet toliko daleko jer nemamo prihvaćene standarde kakve oni imaju. Mi uopšte nemamo standarde. Primera radi za Englesku je standard da za jedan socijalni problem, za jednog delikventa koji je sklon da ukrade kola, postoji jedan zaposlen socijalni radnik jer je Vlada izračunala da je jeftinije da plaća platu socijalnom radniku nego da dozvoli da delikvent ukrade jedna kola godišnje. To je veći trošak za državu, zbog sudskih troškova, zatvora, osiguravajućeg društva a to su sve pare poreskih obveznika. Znači, Vlada poštuje svoje građane i štiti ih od delikventa koji hoće da ukrade jedna kola.
Mi imamo u Zemunu 24 socijalna radnika na 18.000 korisnika. To znači da taj socijalni radnik jednom u toku godine ode na teren i obiđe svakog od korisnika i vidi gde oni žive. Korisnik se uglavnom zove u centar sa dokazima da nemaju nikakvih prihoda, kako bi stekli pravo na socijalnu pomoć. To nije socijalna zaštita. Zato država mora da finansira nevladin sektor, ali normalno, nevladin sektor koji će odgovorno da pomogne Vladi u rešavanju socijalnih problema, u sprovođenju socijalne politike. Na kraju krajeva, to je i u aktu Vlade Republike Srbije, strategija reforme socijalne politike zacrtano kao strategija. Jer nemoguće je održavati institucije kao što je ova vaša, gerontološke centre, glomazne institucije koje su rađene na budžetskom principu, a ne na dohodnom principu. To će morati da se reformiše u budućnosti.
Pogledi: Da li primećujete razliku u Ustanovi u odnosu na početak Vaše saradnje sa nama i sada?
Đorđe Stefanović:U odnosu na to kad sam prvi put došao u vašu Ustanovu, pre više od 4 godine, po meni se dosta toga promenilo. Mislim, nije se promenilo zbog nekih novih ljudi koji su tu došli, itd., nego se promenilo u smislu dinamike i samog načina života. Kad sam prvi put došao u ovu Ustanovu, imali ste strašne probleme nasleđene iz prošlosti. Vi ste relativno mlada Ustanova, imate neregulisan sistem finansiranja i to vam je još uvek glavni problem. Glavni problem vaše Ustanove je nedostatak para. Što se tiče domskog života, on je na jednom visokom nivou. Komunikacija sa javnošću, organizovanje brojnih manifestacija i priredbi, izlasci u spoljni svet, itd. Pripadam onoj kategoriji ljudi, koji ne prihvataju dogme i neke foskule. Sad, mi smo ravnopravni, jednake mogućnosti - to su prazne reči. Ali, ako ja osobe sa invaliditetom sretnem na Zemunskom keju, u Knez Mihajlovoj, pa se sretnemo i u publici na nekoj fudbalskoj utakmici, onda je priča o jednakim mogućnostima realna priča. Onda smo mi stvarno postigli nivo da OSI mogu da se kreću, da su im dostupne sve ustanove, institucije, svi kulturni, sportski sadržaji. Tek onda je to društvo jednakih mogućnosti.
Moram priznati da se u odnosu na pre dve godine kada sam došao u Sekretarijat pa do danas, puno toga promenilo. Sve što se rekonstruiše u gradu prilagođava se za OSI.
Pogledi: U prethodnom periodu bilo je dosta nesuglasica između Organizacija osoba sa invaliditetom i GSP-a oko kvaliteta usluga i prioriteta. Šta se i koliko uradilo da se te nesuglasice otklone?
Đorđe Stefanović: Radimo na unapređenju prevoza za OSI. Mislim da ćemo ove godine poboljšati prevoz sa brojem vozila. Pristojno ćemo platiti sve u GSP-u, ali smo postavili i određene zahteve. Postavili smo zahteve da GSP prvo poveća sigurnost u vozilima, da izvrši određenu edukaciju vozača, da poveća broj vozila. Imamo obećanja da se radi o 13 vozila, dva će biti stalno u rezervi, tako da, ukoliko dođe do određenog kvara, ili zbog bolesti, nećete trpeti vi korisnici. Povećaće se minutaža vožnje, to jest satnica, vozači će imati obavezu da i u večernjim satima rade dok postoji potreba. Postojaće mogućnost zakazivanja posebnih vožnji, ukoliko jedna grupa korisnika želi da napravi neki izlet i tome slično, biće omogućeno i to. Komunikacija između dispečara i vozača će biti mnogo bolja. Kako biste vi mogli da ostvarujete svoja prava i obaveze, mi ćemo podići nivo usluga GSP-a.
Pogledi: Udruženje stanara Doma organizovalo je nekoliko tribina, gde ste uvek bili aktivan učesnik. Koliko su te tribine imale efekta i otvorile oči onima koji bi trebalo da vide neke stvari?
Đorđe Stefanović: Kad god ste me pozvali na vaše tribine, rado sam došao. Tematski ste pogađali probleme, tematski su bile dobro pripremljene. Ono što je moja zamerka jeste to da na svim tribinama nisu bili pozvani ljudi, koji su mogli da daju odgovore na pitanja koja ste vi pokretali na tribinama. Pokretana su prava pitanja i to je jedan od načina da vi svoj problem nametnete javnosti. Tribine su jako dobar način za to, jer znate onu narodnu - "dok dete ne zaplače, majka ga ne gleda". To je suština priče. Pozivajte prave ljude, koji mogu da daju odgovore na vaš problem na tribini odmah, ili saslušaju vaš problem i konsultuju se sa vama kako bi on mogao da se reši. Tako se stvari pokreću, a onda i menjaju. Pretpostavljam da je vaša želja prilikom pokretanja brojnih pitanja bila, da se o njima ne samo čuje, već da se i nešto promeni. Kada se problem iznese, a da bi se nešto promenilo, potrebno je upornosti i istrajnosti. To je veliki proces, ali institucije tako funkcionišu. Moj vam je savet da se u buduće prilikom pripre-me tribine konsultujete sa nekim, ko bi bio pravi čovek, koji bi mogao da odgovori na suštinu problema koji ste pokrenuli. Dobro je što pozivate institucije, Grad i Republiku, mediji su jako važni, pogotovo mediji koji pravilno prezentuju šta je bio razlog za tribinu i koji su njeni rezultati.
Pogledi: Sportski ste tip, volite fudbal, šah, itd., a opet volite i da sami spremate vino, rakiju i druge sremačke specijalitete. Kako uspevate da uskladite jedno sa drugim?
Đorđe Stefanović:Rano sam počeo da se bavim sportom i sport me naučio onoj osnovi koja je izrečena u latinskoj sekvenci " Terastera agasta". Shvatio sam, kao mlad čovek, da bez muke i bez gaženja po trnju nema puta do zvezda, da je svaki put ka nekom uspehu trnovit i težak. Pogotovo u ovom našem narodu, jer uspeh je jedina stvar koju niko ne može da vam oprosti. Sve drugo može da prođe, ali uspeh ne. Taj sport je uticao na mene da budem ovakav, ja sam ovakav i kod vas i kada nastupam na tribini, televiziji i kad razgovaram sa kolegama iz Ministarstva. Uvek imam isti pristup, isti odnos. Udara mi problem u glavu i hoću da ga rešim. Nemam vremena za prazne priče, jer me one nerviraju. Pokušavam da sve probleme koji su ispred mene rešim kako najbolje umem i znam. Jednostavno sam takav.
Što se tiče vina, šta da vam kažem. Rimljani su, svojevremeno, određivali granice civilizovanog sveta. Kao što znate, njihova namera je bila da vladaju svetom. Oni smatraju da je civilizovan svet ograničen tamo gde se gaje vinogradi, da je sve van tog prostora, necivilizovan svet. Zato ja kao civilizovan čovek gajim grožđe. Sport mi pomaže da sačuvam zdravo telo, a vino da sačuvam zdrav duh.
Pogledi: Svako od nas ima svojih neostvarenih želja. Kakva je situacija sa vama?
Đorđe Stefanović: Moje želje su uglavnom vezane za moju porodicu. Imam dvoje dece i želeo bih da vreme koje sam proveo radeći u državi, a ceo radni vek sam radio u državi i za državu, napravi takve pomake i preduslove da moja deca i deca svih mojih vršnjaka žive u boljem društvu, u boljoj državi nego što sam ja živeo. Ja sam za svoj radni vek četiri države promenio, a u jednoj istoj sam radio sve vreme. Tu sreću, ili nesreću bih voleo da moja deca ne dožive i da znaju u kojoj su državi rođeni i u kojoj će i završiti. A ne da traže na ovoj planeti neko drugo mesto jer sva su mesta na planeti ista, samo ih mi činimo različitim.
Pogledi: U ime redakcije zahvaljujemo se na vremenu koje ste nama posvetili. Vaša poruka za sve nas je…?
Đorđe Stefanović: Citiraću neke pametnije od mene. " Kažu neki ljudi da je duh nešto poslednje što se lomi. Telo može da se slomi, ali duh kad je uništen onda smo potpuno poraženi." Dok god čovek ima svoj duh, borben i zdrav, telo nije bitno, da li je moćno ili nemoćno. Smisao vaše borbe i življenja treba da bude da sačuvate zdrav duh u sebi i hranite ga pravim stvarima i, naravno, da se borite za svoje mesto pod suncem. Kao što se svi mi borimo. Nikakve razlike nema između mene i vas. Budite uporni i onda kada doživite neuspeh, ako ne odustanete pred problemom naići ćete na čoveka kome vaša zvonjava neće biti gluho zvono. Razumeće i shvatiti vaš problem i uspeh neće izostati.
Potpuno iste probleme imaju svi poput vas u drugim državama, iako se smatra da su oni dosta napredniji od nas u ovoj oblasti. Svedoci smo da se u poslednje vreme usvajaju razne deklaracije vezane za OSI. Nekakvi standardi, nekakve norme koje će nas naterati da prihvatimo, hteli mi to ili ne, standarde koji postoje u svetu. Na kraju krajeva, standardi su nešto što treba da se menja. Mi možemo da unapredimo te standarde, pa da Srbija u nečemu bude i najbolja.
Ja vam se zahvaljujem što ste me pozvali da dam intervju za vaš nezavisni glasnik.
Samo tako nastavite.
Razgovor vodila Zorica Filipović
|
