UTISCI SA ZLATARA

Vreme kao poručeno, početak septembra nije mogao biti lepši na prelepom Zlataru, koji je bio domaćin osamnaestih republičkih igara paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, a sve u organizaciji Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. I opravdan je naziv u potpunosti, takmičara je bilo iz skoro svakog mesta u Srbiji, vidno raspoloženih i spremnih da odmere snage sa svojim dugogodišnjim prijateljima, cimerima, kolegama, kao i da uz smeh i dobro druženje provedu i vreme koje nije bilo za takmičenje. I tako je bilo, RH centar Zlatar nikada nije bio veseliji i bučniji koliko tih par dana. U toj graji i veselju našli su se i Dimitrijević Željko, Nikolić Branimir i Mitrović Draženko koji su sa ostalim momcima i devojkama branili boje UPIK “Dunav”-a, takmičeći se u atletici i šahu. Uspeh “Dunava” u mnogome je zasluga navedenih momaka, naročito Dimitrijevića i Mitrovića koji su imali zapažen učinak osvojivši po četiri medalje. Dimitrijević Željko bio je uspešniji od ostalih takmičara u bacanju čunja, bombe, kugle i u vožnji kolica, dok je Mitrović u svojoj kategoriji nadigrao u bacanju diska, koplja, kugle i vožnji kolica. Igrali su momci i šah, ekipno naravno, osvojili četvrto mesto od ukupno šesnaest ekipa. Dimitrijević Željko može da se pohvali da je jedini igrač koji je dobio svih 7 partija. Naravno i drugi takmičari “Dunava” su imali zapažene rezultate te je usled svega toga muška  ekipa “Dunava” bila druga  i u atletici, a i u ukupnom plasmanu.

Iz Doma, sa gore navedenim momcima, pošla je jedna odabrana ekipa drugara u funkciji pratilaca, a sa ciljem dobrog provoda, koji na našu sreću nije izostao. U toku boravka na Zlataru obišli smo sve što smo imali priliku, za kratko vreme koje smo imali na raspolaganju između takmičenja. Lepote manastira Mileševa morali smo pokazati onima koji do sada nisu imali priliku videti iste, a bilo je i takvih, kao i prirodni rezervoat Uvac, koji svojom lepotom ostavlja bez reči i svakog komentara. Naravno obilazak samog Zlatara je bio svakodnevna aktivnost, kao i poseta obližnjim kafanama sa dobrom domaćom rakijom, pečenjem i zlatarskim  specijalitetima, a onda gle “čuda” usred planine i niotkuda pojaviše se nama dva poznata i draga lica koja su u privatnoj režiji pokušala da par dana odmore od svakodnevnog teškog života u lepotama i čarima Zlatara, ostatak dana provedosmo u zajedničkoj šetnji, ćaskanju i druženju.

Ova prijatna, odabrana i čudna družina redovno je posećivala i obližnje kafićе sa televizorom da uz pivce komentariše igru naših košarkaša. Sve ovo bilo je praćeno nizom šala, komentara, viceva, dosetki ... pitanje samo koji je čiji dan bio za šalu, osim Uroša i Željka, njihov je bio svaki, al jedno se znalo, svačiji je red došao da bude prozivan. Proslavili smo gore i rođendan našeg druga „Trešnje“, ko ne zna to je Branimir Nikolić. Pročulo se o nama i do mora, pa su nam u posetu došle i dve Markove drugarice koje su odmah postale i naše, uklopivši se veoma lako u ovu čudnu družinu, jer ne treba vam mnogo za nas, važno je da znate da se dobro zabavljate i smejete, kada je za to vreme, tj. uvek i to je to. U dobrom raspoloženju vraćali smo se i kući, možda zeto što smo znali da nas na pola puta čeka Vlastimir Golubović, poznatiji kao Golub, koji nam je bio domaćin na ručku u Milanovcu. Nakon predaha, klope i naravno mnogo smeha, stigosmo i nazad gde konstatovasmo da je šteta što ovo “putešestvije” ima kraj. Pomislićete da je nama bilo idealno svo vreme i da nismo imali nikakvih problema, pa šta da vam kažemo i jeste.      

Željko Dimitrijević